HUSKA MILJKOVIĆ – gospodar rata u Cazinskoj krajini

Huska Miljković (1905.-1944.) rođen  je  u  velikokladuškom selu  Dabrovina.  Do  početka  rata  bavio  se  zemljoradnjom,  sitnom trgovinom  i  sezonskim  zidarskim  radom.  Od 1939. godine bio je član KPJ, član okružnog komiteta KPJ za Karlovac. Izbijanjem Drugog svjetskog rata Cazinska krajina ušla je u nadležnost Glavnog štaba Hrvatske. Huska je bio jedan od organizatora ustanka na Kordunu 1941. Krajem  1942.  godine,  kada  su  partizani  osvojili Bihać  i  veći  dio  Krajine,  Huska  je  postavljen  za  komandanta  mjesta u Velikoj Kladuši i sekretara Sreskog komiteta za Cazin.

Početkom 1943. godine počela je IV neprijateljska  ofanziva i nastupilo je povlačenje partizanskih jedinica iz Krajine.  Huska  je  smatrao  da  domaći  vojnici  ne  bi trebali  napuštati  svoj  zavičaj  i  da  moraju  ostati  u  Cazinskoj  krajini po  svaku  cijenu, te se sa svojim istomišljenicima vraća u Kladušu dezertirajući iz partizana.

Huska i njegovi vojnici sa ustašom

Početkom  maja  1943.  godine  stupio  je  u  XI  domobransku pukovniju  s  kojom  napada  partizane  i  četnike  na  području  Banije i  Korduna.  Kao  dobar  poznavalac  ovog  terena  izvršio  je  nekoliko brzih  prodora  (trupova)  na  njihovu  teritoriju.  Međutim,  Hakija Pozderac tvrdi da Huska nikada nije vodio borbe protiv partizana. Nikad nije ni jednog partizana ubio.

Prilikom  premještanja  XI  domobranske  pukovnije  u  Hrvatsku,  Huska  je  ostao  na svom zavičaju i  odlučio  da  osnuje vojsku koja će biti na svom terenu u blizini svojih kuća i porodica.  Aktivno  je  radio  na  formiranju  muslimanskih  vojnih  formacija.  Sredinom  1943.  godine  osnovana  je  muslimanska  milicija sa  štabom  u  Pećigradu.

Glavno obilježje ove vojske bila je zelena zastava s polumjesecom i zvijezdom, a na fesovima njeni su pripadnici nosili metalni znak s istim oznakama. Nisu imali posebne uniforme, nego su nosili  ono  što  su  mogli  nabaviti.  Njihov  pozdrav  je  glasio:  „Za  din“, a  odgovor:  „Spremni“.  U  jednom  od  svojih  govora istakao  da  se  njegova  vojska  bori  i  protiv  Nijemaca  i  protiv  partizana. Glavna  parola  Huskine  vojske  bila  je: „Borićemo  se  protiv onih koji nas napadnu.“

Kontrolisao je cijelu Cazinsku krajinu i zaveo svoj sistem pravde. Ustašama nije dozvoljavao pristup, jer je branio i neka srpska sela, dok se četnici nisu pojavljivali na njegovoj teritoriji. Trgovina je bila slobodna, privatna imovina se poštovala, ali su bogatiji morali davati priloge vojsci. Vojska se uglavnom hranila po vlastitim kućama.

Ustaške  vlasti  nisu  imale  povjerenja  u  ovaj  pokret.  Smatrale su  da  je  to  bila  ideja  partizanskih  komesara  i  da  jedan  seljak  kao što  je  Huska  nije  u  stanju  organizovati  takvu  vojsku.

Pošto je u ratu zauzeu neutralni stav za njega su se počeli otimati sve strane. Ako bi ko zatrazio prolaz, on bi domobranima, partizanima pa i Nijemcima to dozvoljavao uz odštetu u hrani, oružju i municiji. Njegove krajiške jedinice su bile disciplinovane i veoma borbene, tako da su se svi dogovori sa njim poštovali. Na svojoj teritoriji je Huska tolerisao sve vojne bjegunce, iz raznih formacija. U  Huskine  muslimanske  vojne  formacije  prelazili  su  masovno  vojnici  iz  hrvatskih  i  njemačkih  oružanih  snaga,  donoseći sa sobom opremu i naoružanje.

Nijemci su mu predlagali da njegovu jedinicu moderno opreme i naoružaju, da mu daju velike količine municije i uniformi, ali da ne pusta partizane na svoju teritoriju. U isto vrijeme, partizani su mu ponudili pregovore. Uspjeli su ga nagovoriti da privati njemački prijedlog, pa da prijedje u partizane kada ga naoružaju i opreme. Obećan mu je čin pukovnika, Halilu, njegovom zamjeniku čin potpukovnika, svim komandantima bataljona čin majora, komandantima četa čin kapetana, a komandirima redova čin poručnika. Dogovoreno  je da  ostanu  glavna  obilježja  Milicije,  nošenje  fesova  sa  zvijezdom  i polumjesecom, te da se saradnja s Nijemcima i ustašama obustavi i stupi u borbu protiv njih.

Huska u partizanima

On je sve dogovore izvršio, kao i partizani. Njegova divizija – Unska operativa grupa – oslobodila je prolaze za Bosansku Krajinu i tada su počele njegove nevolje. “Bosanski” kadrovi gledali su drugačije na cijelu stvar i Huskina samostalnost, po njima, nije bila uklopljiva u sistem partizanskog ratovanja.

Huska se u isto vrijeme upuštao u pregovore i s partizanima i s ustašama. Smjelo je taktizirao s dva ljuta protivnika i  preispitivao  od  koje  strane  može  izvući  najveću  korist  za  svoj narod i svoju vojsku, što je bio i glavni razlog njegova stradanja.

U martu 1944. je Miljković partizanima predao grupu ustaških oficira za vezu s njegovim pokretom. To je dovelo do nezadovoljstva među njegovim antikomunistički raspoloženim pristalicama, pa je Miljković u aprilu 1944. pod nejasnim okolnostima likvidiran od ljudi iz svoga neposrednog okruženja.

Ustaški  dočasnik  Bajro  Kesarović i Emin  Okanović  stvaraju  zavjeru  protiv  Huske. Na  putu  prema komandi  Štaba,  27.  aprila  1944.  godine  Huska se pozdravio sa trojicom bivših saboraca i, zajedno s njima, krenuo u pravcu Todorova. Tek što su prešli stotinjak metara, Bajro, koji je išao odmah iza Huske, ispalio je metak u Huskin potiljak i ovaj je na mjestu ostao mrtav. Njegove  ubice su se zatim uputile  prema  porodičnoj  kući  Miljkovića  i  tu ubile  Huskinog  brata  Šabana. Pošto je glavni zadatak bio izvršen, trojica atentatora bježe u Cazin gdje su svojim nalogodavcima, Nijemcima i ustašama, podnijeli izvještaj o izvršenim ubistvima.

Ova verzija o Huskinom ubistvu bila je „istina“ koja se nije smjela dovoditi u pitanje sve dok je trajala vladavina Partije. Zvanično nije se smjelo spominjati ni Huskino ime. Na osnovu kasnije dostupnih arhivskih dokumenata nedvojbeno se vidi da su partizani planirali likvidaciju Huske Miljkovića, da su te pripreme vršene vješto u dužem periodu, prikazujući ga da je on „kriv za smetnje u Cazinskoj krajini“ i slično.

Partizani su za atentat optužili Nijemce a Huski je priređena velika dženaza. Narod je o njemu pjevao pjesme, a nakon rata njegova je jedinica rasformirana i skoro svi kadrovi su izbačeni iz armije. Nakon  ubistva  braće  Miljković, mnogi  komandanti  Unske  operativne  grupe  prelaze  na  stranu ustaša i Nijemaca, ili se odmeću u  Zeleni kadar.

Poslije rata Huska i njegova vojska su diskreditovani. Proglašen je neprijateljem naroda. Nijedna njegova zasluga nije mu priznata. Njegovo ime nije se dugo smjelo ni spominjati. U svemu tome, ključnu ulogu je imao Hakija Pozderac.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *