PRVI MAJ U HITLEROVOJ NJEMAČKOJ – državni praznik
Nezavisna radnička klasa sa nezavisnim sindikatima bila je nezamisliva za nacistički režim. Sa mješavinom populizma, propagande i terora, nacisti su stavili radnike pod svoju kontrolu.
U aprilu 1933. godine širom Njemačke preovladava svečarska aktivnost. Djeca i odrasli uče pjesme, kuće i ulice svečano su dekorisane – naročito sa nacističkim zastavama. Prvi maj 1933. ministar propagande Jozef Gebels izabrao je kao “jedinstveni masovni događaj”. Tradicionalni Dan rada bio je osmišljen tako da služi cilju nacionalsocijalista za pridobijanje njemačkih radnika. Sakupljanje radnika bilo je važan korak za rajhskancelara Adolfa Hitlera, koji je težio ka diktatorskim ovlastima. Do tada je veliki broj radnika bio pristalica socijaldemokrata ili komunista.
Plaćeni praznik
Već od kraja 19. vijeka, međunarodni radnički pokret je 1. maj proslavljao kao “Praznik rada”. Međutim, svako ko je htio da ide na parade i obilježavanja ovog dana morao je uzeti slobodan dan i odreći se dnevnice. Sve do preuzimanja vlasti nacionalsocijalista. Već 7. aprila 1933. godine, Hitlerov kabinet je objavio da će 1. maj biti “praznik nacionalnog rada”. Ovo je stvorilo novi državni praznik – a time i slobodan dan. Hitler je radnicima poslao “poklon”: imali su punu dnevnicu.
Prvog maja Nacionalsocijalistička radnička partija Njemačke ponudila je ogroman spektakl kako bi impresionirala ljude: Bilo je ogromnih parada, na čelu sa organizacijama partije: Hitlerova mladež (pioniri), Zaštitni odredi (SS) i Jurišni odredi (SA). Činjenica da je SA samo nedjelju dana ranije progonila mnoge radničke lidere terorom i nasiljem, nije uznemiravala organizatore ove proslave. U Berlinu je održan centralni skup, na kojem je govorio Adolf Hitler. Govor se prenosio putem radija i dopro je do najudaljenijeg kutka Njemačke. Parade, muzika, cirkuske predstave i konačno veliki vatromet na kraju dana; Nacisti su stotinama hiljada Berlinaca ponudili pravi spektakl. Jozef Gebels je bio izuzetno zadovoljan: “Neodoljivo, nevjerovatno, ogromno”.
Gebels bi mogao biti prilično siguran u svoju pobjedu: “Nekoliko dana buke, onda su naši”. Dobro organizovani Jurišni odredi (SA) pokrenuti su 2. maja. Njihove trupe zauzele su sindikalne kancelarije, radničke banke i uredništvo sindikata gotovo bez otpora. Mnogi visoki zvaničnici su poslati u zatvor i logore, a računi i imovina su im konfiskovani. Radnici su sami “razbili” svoje predstavnike – skoro da nije bilo otpora. Zadovoljan, Gebels je u svom dnevniku napisao: „Ide kao podmazano“.
Njemački radnički front
Nacionalsocijalisti su se suprotstavili nezavisnim sindikatima sa svojom organizacionom strukturom, a 10. maja 1933. osnovali su Njemački radnički front, DAF (Deutsche Arbeitsfront) koji je od sada zastupao interese radnika. Osnovni cilj DAF-a je bio da kontroliše radnike i obrazuje ih u nacionalsocijalističkom smislu. Poslodavci su takođe bili obavezni da postanu članovi DAF-a. Tako su radnici i poslodavci sada bili ujedinjeni u jednoj organizaciji pod kontrolom nacionalsocijalista. Članstvo je bilo “dobrovoljno, ali dobrodošlo”. Godine 1942. DAF je imao 25 miliona članova, što ga čini najvećom organizacijom u Trećem rajhu.
Već sljedeći praznik u maju 1934. godine nije proslavljen saamo kao Dan rada. Sada je bio Nacionalni praznik njemačkog naroda. Riječ rad je tiho uklonjena. Hitler je svakako postigao svoj cilj: od 2. maja 1933. godine, nezavisni sindikati su bili uklonjeni jer su mogli predstavljati opasnost za nacionalsocijaliste.
Historija se katkad ruga ljudima i nemilostivija je od same prirode. Kad je Beograd umiven i u cvijeću dočekivao vojnu paradu na Terazijama ili ispred Savezne skupštine. Kad su se radnici u kutama i radnim odijelima ili u bijelim majicama atletičara vozili na kamionima prerušenim u njihove proizvode, defilujući pred tribinom na kojoj se nalazio Tito i visoki partijski rukovodioci, a zatim su se puštali šareni baloni – veliku rijetkost u vrijeme prvih godina druge Jugoslavije – i mališani bi pojurili za njima i gubili se od roditelja. Za propusnicu ne na tribinu, već za špalir građana nasuprot počasne tribine, trebalo je biti zaslužan drug i borac.
A ipak su u očima djece bile najljepše vojne parade, kad bi oficir na bijelom konju dojahao pred maršalovu tribinu na kojoj se nalazila skupina visokih partijskih rukovodilaca i „najvoljenijeg vođu“ Tita i glasno, u mrtvoj tišini, zapitao: „Druže maršale, može li početi defile?!“ A potom su, nakon potvrdnog odgovora, paradnim korakom stupali vojnici, kao izliveni i čvrsto udarali čizmama po asfaltu, a istovremeno su grmili usklici i pozdravi maršalu. „Tito, partija, narod, armija!“, prolamalo se k’o iz jednog grla, a taj poklič je zaglušivala buka tenkovskih gusjenica, grmljavina teškog naoružanja, nailazak topova okićenih zastavama s oficirima, što sjede na lafetu i nepregledno more zastava, crvenih zastava… Trebalo je „kupiti“ radničku klasu
